SPOMEN STRADALOJ
DECI KOZARE
U znak sećanja na mališane žrtve sistema
jasenovačkih logora, opremio spomen – sobu u Kozarskoj Dubici koja svedoči o
užasnom zločinu ustaša
Mnogo životnih iskušenja prošao je i u njima
pobedio Boško Jugović, vlasnik agencije za nekretnine iz Hamiltona.
Najznačajnije, ono koje je ostavilo neizbrisiv trag na ceo njegov život, jeste
da je kao šestogodišnjak preživeo ustaška divljanja na potezu Bosanska Gradiška
– Jasenovac u Drugom svetskom ratu. Posle je ovaj vitalni 75-godišnjak živeo,
radio i borio se sa životnim nedaćama i iskušenjima prvo u bivšoj Jugoslaviji,
a zatim u Italiji i Francuskoj i na kraju u Kanadi, ali sve to doživljavao kao
ogromnu sreću jer – ostao je živ.
Ta trauma preživljavanja ustaških logora kod Boška
je tokom godina učvrstila želju da u svom zavičaju ostavi spomenik, makar i
skroman, onima koji nisu imali sreće da kao on prežive taj pakao. U spomen na
djecu Kozare, poubijani u sistemu jasenovačkih logora, Boško je opremio
spomen-sobu u iznajmljenom prostoru u Kozarskoj Dubici (bivša Bosanska Dubica)
u Republici Srpskoj, koji plaća kao što plaća i kustosa zaduženog da dočeka sve
one koji navrate da vide oko 300 fotografija (uglavnom presnimljenih) i
predmeta koji svedoče o užasnom zločinu ustaša.
- Sve što radim oko spomen-sobe je jednostavno
moja zahvalnost za to što sam ostao živ – priča nam Boško koji priznaje da nije
imao podršku porodice da sve to uradi.
On ipak sledi svoje srce i želju da se ono što se
desilo nikada ne zaboravi. Na žalost, ni opštinske vlasti u Kozarskoj Dubici
nisu baš sa oduševljenjem primile otvaranje ove spomen-sobe, od sredine jula
dostupne svima koji žele da odaju počast i da nauče nešto o tragičnoj istoriji
srpske dece sa Kozare jer, kako su rekli Bošku, taj projekat remeti ono što
Vlada Srpske sprema u Donjoj Gradini.
Nekako, ne može čovek naći logično objašnjenje
zašto bi ova spomen-soba ikome smetala, razmišljamo glasno dok s Boškom putujemo
kroz vreme sve do tog crnog Petrovdanda, 12. jula 1942, kada su malog
Kozarčanina od nepunih šest godina, zajedno sa majkom, sestrom, bratom, ocem,
stricom i brojnom familijom ustaše poterale sa ognjišta, prvo u Cerovljane.
Osmoro njih nikad se nije vratilo sa puta smrti, a među njima i Boškov otac
Stevo, a ni stariji brat, stric, te baka po majci. Posle Cerovljana, već
gladne, žedne i izmrcvarene ustaše su ih oterale u Uštice, gde su ostali dan i
noć. On, majka i sestra su određeni za Jasenovac, otac i ostali za Sajmište,
gde su i skončali.
U Jasenovcu su ustaški oficiri razdvajali zdravu
mušku decu od majki. Boško se seća da se u svojoj detinjoj glavi pitao da li je
zdrav.
- To mi se motalo po glavi dok sam išao prema
zgradi koju mi je taj ustaša pokazao. Majka je bila iza mene i čim se on
okrenuo drugoj deci i njihovim majkama, ona je stavila prst na usta, dajući mi
znak da ćutim, a onda me bukvalno podvukla pod svoju široku seljačku suknju.
Obe ruke, sa nešto malo stvari koje je ponela kad su nas poterali, priljubila
je uza se da sve izleda manje sumnjivo. Majka mi je tada spasla život. Ubrzo su
nas, pošto je Jasenovac već bio pun izbezumljenog sveta i dece utovarili u
vagon u teretnom vozu po nepodnošljivoj vrućini, bez vode. Otpremili su nas u
Slavonsku Požegu.
Boško je s majkom i sestrom bio u selu Jakšić kod
Slavonske Požege, gdje su radili kod seljaka Srba, koji još nisu završili u
Jasenovcu.
- Mi smo bili bogata porodica jer je otac u dva
navrata bio u Americi pre Drugog svetskog rata. Sa nama je u Jakšiću bila i
naša služavka. Jednog dana ona dođe i kaže da je neko rekao da smo mi iz
partizanske porodice i da je ustaška vlast poručila da odemo do katoličke crkve
u selu. Mi smo otišli, šta smo mogli, i tu smo stajali i čekali, kad nam rekoše:
„Ajte, vi, kućama“.
Posle saznamo da katolički sveštenik iz te crkve
nije dao da se vrše zločini i tako izbegnem smrt po drugi put.
U Jakšiću su ostali sve do jeseni, a Boškova majka
Jela je znala da ne smeju da se vraćaju preko Dubice u svoje selo. Pojavio se u
neko doba jedan čovek iz Gradiške da vodi svoju familiju, pa je Jela rizikovala
i priključila se sa svojom decom, iako nije bila na spisku. Na putu su svratili
kod Simeona Švrake u selo Lužane da prenoće, a ujutro je trebalo da krenu dalje
sa ostalima.
Te noći, međutim, Boško se razboleo i tako su on,
majka i sestra ostali živi jer su sve koji su to jutro krenuli ustaše vratile i
posle poubijale.
Tako je ruka proviđenja spasla Boška po treći put.
U svoje selo Pucare preživeli Jugovići su se vratili
oko Svetog Nikole 1942. godine. I pre samog oslobođenja Dubice, u proleće 1945,
kada je naišla 23. srpska partizanska divizija, ustaše su divljale, ubijale i
palile.
Bilans na kraju rata: nastradalo je 55 odsto
stanovništva iz 70 sela oko dubičke opštine, a među njima na hiljade dece.
Pred zlom kakvo istorija nije zapamtila (jer pre
Hitlerovih i Musolinijevih sledbenika, saradnika i bezočnih koljača u državnoj
tvorevini kojoj bi bezumlje bilo najprikladnije ime, nikada nije bilo
koncentracionih logora za decu) reč je često nemoćna. Zato u ovoj postavci
moćno govore dokumentarne, stravične fotografije, a reč je tu, ispod njih ili u
stihu samo da im pripomogne, piše na četiri jezika: srpskom, ruskom, engleskom
i nemačkom, u štampanom materijalu koji je Boško pripremio za otvaranje
spomen-sobe kako bi budućim generacijama ostavio u amanet da se ovakvi zločini
nikada više ne smeju ponoviti.
